Sekularnost – šta to beše? | Manifest o sekularizmu | Svetovna država | Sekularno obrazovanje | SPC

Šta svaka građanka i građanin treba da znaju o sekularnom obrazovanju

Poslednjih decenija, širom savremenog sveta primetan je porast religijske participacije i reafirmacija religijskog pogleda na svet za koji je odgovorna duboka kriza modernog društva, praćena atmosferom društvene strepnje, individualne i kolektivne ugroženosti i usamljenosti.

I u Srbiji, ratna razaranja i umiranja, socijalna beda i nagomilavanje društvenih frustracija, kao i krah komunističkog sistema, pogodovali su promeni orijentacije njenih građana prema religijskom i nacionalističkom svetonazoru. Država nije preduzela nikakve korake da zaustavi ovakve društvene tendencije, već ih je dodatno stimulisala ugrožavajući na taj način sekularne principe uređenja. Jedna od društveno najopasnijih pojava u savremenoj Srbiji jeste uvođenje veronauke u školske sisteme, a posebno u edukativne programe iz oblasti nauke.

Brošura koja je pred vama predstavlja sastavni deo aktivnosti Koalicije za sekularnu državu pod sloganom “Stop klerikalizaciji” i ima za cilj da vas upozna sa društvenim posledicama narušavanja sekularne prirode obrazovanja.

1. Sekularno nasuprot klerikalnom obrazovanju

Laičko (sekularno) obrazovanje podrazumeva sistem podučavanja i učenja u državama čije su političke uprave sekularne i koje su utemeljene na principu razdvojenosti religije i državnih institucija. Svetovna emancipacija u obrazovanju zasniva se na učenju nekoliko važnih vrednosti – racionalnost, humanost i pluralnost [1].

U obrazovnoj praksi, racionalnost se postiže materijalističkim pristupom u saznavanju sveta koji nas okružuje, kao i logičkim zaključivanjem o uzrocima i posledicama prirodnih i društvenih fenomena. Razvijanje ovakvog sistema mišljenja predstavlja, u svojoj osnovi, formiranje naučne slike sveta zasnovane na razumu, činjenicama i iskustvu.

Temelji humanističkih i pluralističkih tendencija u laičkom obrazovanju počivaju na neselektivnom i objektivnom prikazivanju svetskih kultura, religija i istorije, kao i na razumevanju dečjih i ljudskih prava i obaveza u savremenom svetu. Upoznavanje dece sa različitostima predstavlja prvi korak ka formiranju tolerantnog društva sa slobodnim građanima. Ukratko, ciljevi laičkog obrazovanja bi trebalo da budu sledeći:

  • sticanje upotrebljivog znanja i različitih intelektualnih veština,
  • razvijanje kritičkog mišljenja,
  • oslobađanje i razvijanje kreativnosti,
  • unapređivanje samosvesti, individualnosti i tolerancije,
  • snalaženje u savremenom svetu novih tehnologija i kompleksnih društvenih fenomena, kao i razumevanje njihovih uticaja na prirodu i društvo,
  • razumevanje sopstvene uloge, potencijala i odgovornosti u savremenom društvu.

Krajem 19. veka, najprogresivniji reformator školstva u SAD-u Francis Parker, opisao je osnovne elemente demokratskog obrazovanja: dete je centar nastavnog procesa, nastavne metode moraju voditi nadgradnji njihovog uma, a principi takvog školovanja mogu se pronaći u obrascima razvića svakog deteta. „Ne postoji značaj znanja bez razumevanja” (Francis Parker).

Klerikalno obrazovanje počiva na „biblijskoj filozofiji života“ [1], po kojoj postoji vrhovni autoritet Bog – nadprirodni tvorac svega živog i neživog, svih zakona prirode i moralnih normi po kojima se ljudi moraju vladati. Iako su i ovakvi sistemi obrazovanja neminovno doživeli neke transformacije pod pritiskom napretka nauke u savremenom svetu, osnovni principi na kojima se zasnivaju veoma su slični skolastici, tačnije neoskolastici [2]. Drugim rečima, obrazovanje je prevashodno u službi teologije i ne postoji istina koju je potrebno tražiti, jer sve što je ljudskom umu dokučivo već je sadržano u Svetom pismu. Biblija i Bog su nesporni autoriteti i predstavljaju dogmu koja ne sme biti predmet kritike i diskusije. Na ovaj način, favorizuju se mistične i nadprirodne vrednosti, nasuprot racionalnom i iskustvenom.

Na personalnom nivou, klerikalno obrazovanje potencira intelektualnu lenjost i nekritičko kolektivno mišljenje, a destimuliše individualnost i svaki intelektualni proces koji može ugroziti bespogovornu veru. Konflikt religijske vere i racionalnosti najbolje je opisao Martin Luter, nemački teolog, rečima:„Razum je najveći neprijatelj vere… Ko želi da bude hrišćanin neka zaboravi na razum.”

Na širem društvenom nivou, klerikalne tendencije imaju za cilj „zaštitu društva od podmuklih uticaja hedonističkih sekularnih vrednosti” kroz razgradnju važnih sekularnih institucija [1]. Poguban uticaj religijske ideologije na institucije ljudskih prava i sloboda ostvaruje se, nažalost, i preko obrazovanja kroz promociju tradicionalnih rodnih uloga, potčinjavanje žena muškarcima, netolerancije prema drugačijima (npr. prema homoseksualnim grupama) i pripadnicima drugih naroda, kultura i religija.

U svom govoru o sekularnom obrazovanju 1849. godine, uticajni britanski filozof, liberal, borac za ljudska i ženska prava John Stuart Mill je istakao: „Sekularno je sve što ima veze sa ovim životom. Sekularno obučavanje je obučavanje u kontekstu ovog života. Stoga, sekularni su svi sadržaji osim religije…. Poznavanje zakona fizičkog sveta, svojstava sopstvenog tela i uma, protekle istorije sopstvene vrste, podjednako su važni jevrejima, muslimanima, deistima, ateistima, kao i sveštenicima i bilo bi nepravdeno to im uskratiti. Obrazovanje koje organizuje država, mora biti obrazovanje za sve, a da bi bilo obrazovanje za sve, mora biti potpuno sekularno.” [3]

2. Kreacionizam

Kreacionizam je ideja po kojoj je univerzum i sve što se u njemu nalazi delo promisli natprirodnih entiteta. Za hrišćane, jevreje i muslimane, vrhovni kreator je Bog, za Navaho narod to su Sveti vetar i Herojski blizanci, za neke hinduiste postanak univerzuma se vezuje za ples Šive, itd. [4]

Iako se ovakva doktrina nalazi u osnovi svih religijskih ideja i pravaca, kreacionizam u formi „specijalne kreacije“ postaje organizovan i dominantan, pre svega u okviru pojedinih hrišćanskih crkvi, tokom poslednjih sto godina kao vid otpora prema velikoj akumulaciji naučnog znanja i njegovog uticaja na pravce razvoja savremenog društva.

Tokom 18. i 19. veka, naučna istraživanja, pre svega iz oblasti biologije i geologije, dolaze do sve većeg broja otkrića koja su u direktnoj suprotnosti sa konceptom „Božije promisli“. U skladu sa takvim trendom napretka nauke, raslo je nezadovoljstvo prema religijskoj doktrini, koje svoju kulminaciju dostiže 1859. godine kada je objavljena knjiga „Postanak vrsta“. U tom epohalnom delu, Čarls Darvin navodi veliki broj dokaza evolucije živog sveta i uobličava naučno koherentnu teoriju o mehanizmima i obrascima evolucionih promena. Kopernikanski obrt, potaknut teorijom evolucije, zahvatio je sve oblasti nauke. Naučna sporenja o promenljivosti sveta prevaziđena su pre više od pola veka, budući da su nova saznanja i nove tehnologije 20. veka u potpunosti potvrdili realnost procesa evolucije. U savremenoj nauci, evoluciona biologija se smatra konceptualnom osnovom koja povezuje sve oblasti nauke o životu [5, 6].

Naučnu teoriju o promenljivosti sveta savremeni kreacionisti doživljavaju kao najveću opasnost za rigidan i nepromenljiv teološki pogled na svet, budući da je upravo teorija evolucije u najvećoj meri doprinela transformaciji našeg razumevanja sveta i sopstvene uloge u njemu – od misticizma ka racionalizmu.

3. Pozicije savremenih religija prema kreacionizmu

Fundamentalistički kreacionizam, kao ekstremni oblik bukvalnog prihvatanja Biblije i čitanja Knjige Postanja kao apsolutne istine, najčešće se vezuje za konzervativni protestantizam. Prema ovom stanovištu, Bog je stvorio univerzum, Zemlju, živu i neživu prirodu i, naravno, čoveka za šest dana, pre svega 6000 godina. Svet je delo savršenog bića, i kao takav, nije se mogao menjati. Ovakva ideologija u potpunosti odbacuje nauku i njenu metodologiju – „nauka je loša zato što je u suprotnosti sa pisanjima Biblije“ [7].

Zvanični stavovi koje iznosi Vatikan ne negiraju sve aspekte teorije evolucije. Papa Jovan Pavle II, 1996. godine, objavio je da je Darvinova teorija „više od hipoteze“. Iako problematična iz perspektive filozofije nauke, ova izjava se često navodi u kontekstu pomirenja nauke i religije. Načelna tendencija unutar naučne zajednice, ali i naprednijih struja u okviru sveštenstva, podrazumeva shvatanje nauke i religije kao „nepreklapajućih oblasti“ (engl. nonoverlapping magisteria, NOMA) ljudske svesti i delovanja [8]. Slični navodi mogu se pronaći i u pravoslavlju i u islamskoj religiji, mada nikada ne dolaze sa najviših nivoa crkvene hijerarhije.

Iako u najmanju ruku nekoherentna, zvanična pozicija hrišćanstva, nakon čitavog veka modifikacija pod pritiskom nespornih naučnih saznanja, mogla bi se smatrati bliskom tzv. progresivnom kreacionizmu – Bog je stvorio sve, svet evoluira, ali pod nadzorom nadprirodnog kreatora [7]. Ipak, unutar katoličke crkve postoje velika neslaganja oko bilo kakvog prihvatanja evolucije. Analitičari katoličanstva smatraju da je izbor novog Pape Benedikta XVI označio zaokret Vatikana ka najradikalnijim katoličkim pokretima i jačanje struja koje otvoreno brane ekstremni kreacionizam kao dogmu.

Srpska pravoslavna crkva se, koliko nam je poznato, nikada nije zvanično ogradila od kreacionizma. Neke izjave crkvenih velikodostojnika se, naprotiv, mogu čitati kao ekstremno kreacionističke, a praksa, posebno u okviru uticaja na sistem i pravce obrazovanja, ukazuje na veoma retrogradan uticaj SPC-a u razvoju savremenog društva.

4. Kreacionizam i obrazovanje

Uticaj na nastavne sadržaje u školama jeste najvažniji projekat religijskih fundamentalista, budući da usmerenost obrazovanja predstavlja prekretnicu u formiranju životnih stavova budućih zrelih ljudi. Pripadnica jedne fundamentalističke hrišćanske sekte navela je u dokumentarnom filmu pod naslovom Jesus Camp (dečiji kamp u Severnoj Dakoti), da se ljudska bića, na uzrastu između 7 i 9 godina, mogu navesti da veruju u bilo šta. Po sopstvenim rečima, ovakav model obuke preuzela je iz prakse muslimanskih fundamentalista.

Ekstremni kreacionistički pokreti potiču iz ruralnih područja juga i srednjeg zapada SAD-a, gde je najjači uticaj fundamentalističkih pokreta. Njihov pritisak na obrazovanje započeo je sa pojavom teorije evolucije u nastavnim sadržajima početkom 20. veka [5]. U nekim američkim državama postojale su zakonske odredbe kojima se zabranjivalo predavanje ove oblasti nauke. Tek nakon nekoliko sudskih procesa, Vrhovni sud Amerike, 1968. godine, stavlja van snage zabranu učenja evolucije u školama pozivanjem na prvi amandman Ustava SAD-a, odnosno princip razdvojenosti religije i države. Kao odgovor na ovu presudu, fundamentalističke religijske grupe preformulisale su svoje zahteve sada tražeći da se na časovima nauke predaje kreacionizam u istoj ravni sa teorijom evolucije. Svoje stavove nazivaju naučnim u formi „naučnog kreacionizma“. Nakon više desetina novih zakonskih odredbi koje su podržavale kreacionizam u pojedinim američkim državama, Vrhovni sud, 1987. godine, konačno iznosi jasan stav da je predavanje kreacionizma u državnim školama kršenje prvog amandmana, jer je kreacionizam religijska ideja i nema dodira sa naukom. Oponenti evolucione teorije su ponovo odgovorili, ovoga puta izbacujući reč kreator iz svog naziva i zahtevajući ili da se u školama učenju da nema evolucije posveti jednako vreme kao i učenju da je evolucija realnost u prirodi (!!), ili da se u školske sadržaje ubaci koncept Inteligentnog dizajna (ID). Uporedo sa pokušajima potpune diskreditacije naučnog procesa, ovaj pokret pretenduje da se svrsta u ravan nauke. Iako eksplicitno ne pominju reč Bog ili kreator, pristalice ID-a smatraju da se savršenost živih bića ne može objasniti bez prisustva nekog inteligentnog tvorca. Ovaj oblik kreacionizma predstavlja do sada najprodorniji i naopasniji pritisak na obrazovanje. Naime, neobrazovanoj ili nenaučnoj javnosti kojoj se oni i obraćaju, kvazinaučna argumentacija u opovrgavanju teorije evolucije može izgledati kao rezultat jasne naučne metodologije.

Na talasu nove argumentacije, ovaj pokret dobija sve više pristalica širom sveta, a posebno među konzervativnim, nacionalističkim i ekstremnim političkim snagama bliskim crkvama [7]. Područje istočne Evrope, u procesu tranzicije, razgradnje socijalističkih režima i ponovne afirmacije crkve, predstavlja plodno tle za ubacivanje kreacionizma u obrazovanje.

Reagujući na nametanje shvatanja sveta kao proizvoda nadrealnog bića, baziranog na mitovima, mističnim inspiracijama, praznoverju, religijskim vrednostima i autoritetima, Savet Evrope je, 2007. godine, doneo Rezoluciju (broj 1580) u kojoj se objašnjavaju posledice uvođenja kreacionizma u evropsko obrazovanje [9]. U rezoluciji se navodi da u demokratskim društvima postoji nesporno pravo svakog pojedinca da veruje, ali da nametanje religije kao društvene ideologije (kroz obrazovanje) predstavlja veliku opasnost za vrednosti demokratije, tolerancije i ljudske slobode. Religija kao potreba za psihološkom utehom, ne znači materijalnu istinu, niti se religijske vrednosti mogu smatrati naučnim. Takođe, navodi se da kreacionisti zagovaraju radikalan povratak u prošlost i da negiranje nauke, pre svega evolucione biologije, znači i poništavanje svih tekovina civilizacije koje su savremen život učinile srećnijim i humanijim (medicina, lekovi, poljoprivreda, nove tehnologije, itd). Savet Evrope stoji na stanovištu da kreacionizam predstavlja veliku opasnost za društveni razvoj.

5. Kreacionizam i obrazovanje u Srbiji

Ustav Republike Srbije definiše našu državu kao svetovnu. Iz toga proizilazi da je i sistem obrazovanja sekularan. Formalno, nauka i sekularni principi još uvek pobeđuju u prosvetnim programima. Realnost nam govori, međutim, da se ove vrednosti intenzivno gube u učionicama. Razlozi za ovakav trend su opšte društveni, ali i presonalni u širem smislu. Naime, uvođenje crkvenih vrednosti u sva društvena, nacionalna i politička pitanja, kako kroz stavove pojedinih političara na vlasti, tako i kroz formalno učešće crkvenih lica u stručnim i političkim telima koja se ne bave religijskim pitanjima, stvara atmosferu duboke povezanosti nacionalnih i religijskih vrednosti. Na ovaj način, crkvi se daje ogroman značaj u formiranju pravca budućeg kretanja srpskog društva. Takvi trendovi imaju veliki uticaj na prosvetne radnike. Kako bi se izbegle konfrontacije sa učenicima, roditeljima i širom zajednicom, religijski sporne teme iz nauke (npr. teorija evolucije, astronomija) se ili ne obrađuju ili im se posvećuje minimalna pažnja. Iako u Srbiji ne postoje zvanične studije o zastupljenosti ovakvih tema na časovima nauke u školama, nezvanična saznanja ukazuju na sasvim mali procenat beogradskih srednjih škola u kojima se pominje evolucija ili populaciona genetika. Dodatni problem predstavlja nedovoljno razumevanje savremene nauke, a posebno pojedinih njenih oblasti od strane samih nastavnika ili bar nedostatak pouzdanja u sopstveno znanje. U periodu od 2001. do 2004. godine, Ministarstvo prosvete je pokušalo, preko nametanja obaveze pohađanja seminara usavršavanja, da sistemski reši problem nedovoljnog i zastarelog znanja nastavnika i neadekvatnih metoda nastave. Ovaj projekat je prekinut promenom vlasti i dolaskom Demokratske stranke Srbije na čelo Ministarstva prosvete i Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva. Od tada, veći broj događaja ukazuje na jasnu usmerenost ove političke partije ka klerikalizaciji obrazovanja.

Ministarka prosvete Ljiljana Čolić, pod velikim pritiskom demokratske i naučne javnosti, morala je podneti ostavku 2004. godine. Pored protivljenja učenju stranih jezika i kompjuterskom opismenjavanju u prvim razredima, najveću buru u zemlji i inostranstvu izazvali su njeni pokušaji da se teme iz oblasti evolucione biologije, a posebno evolucije čoveka, izbace iz nastavnih programa ili da se uporedo predaju kreacionističke ideje. Uprkos svim skandalima koji su obeležili njenu prosvetnu politiku, zadržala je visoke funkcije u Ministarstvu prosvete. Bila je zadužena za koordinaciju radnih tela koja su formirala nacionalnu strategiju obrazovanja. Među učesnicima radnih timova, ostala je poznata po svom razmevanju strategije obrazovanja – „Nama ne treba nova strategija. Mi imamo strategiju obrazovanja još od Svetosavlja!“ Reformisana i osavremenjena nacionalna strategija obrazovanja, do danas, nije zaživela niti je predstavljena javnosti.

Naslednici Ljiljane Čolić na ministarskom mestu, takođe iz DSS-a, nastavili su trend favorizovanja verskog obrazovanja u školama. Ministar Zoran Lončar otvoreno poziva na pohađanje verske nastave i nacionalnog osvešćivanja dece i omladine. Takođe, prema njegovim izjavama, raste zainteresovanost dece i roditelja za izborni predmet veronauka. Zvanični podaci o broju dece koja slušaju ovaj predmet u Srbiji, nisu dostupni javnosti.

Pomenuta Rezolucija „Opasnosti od keracionizma u obrazovanju” [9] nije potpisana od strane naših predstavnika u Savetu Evrope. Predstavnik Srbije u tom telu bio je Miloš Aligrudić iz Demokratske stranke Srbije. Parlamentarci iz Srbije nisu obavestili javnost o postojanju ovog dokumenta, niti su obrazložili odbijanje njegove verifikacije.

Udruženje kreacionista u Beogradu postoji od 1994. godine, a od 1997. godine registrovano je kao Centar za prirodnjačke studije. Aktivnosti ove organizacije ogledaju se u bogatim donacijama školama u vidu kreacionističke literature, filmova i linkova sa ovakvim sadržajima. U nekim beogradskim školama, kreacionističke teme se nude kao dopuna za program nastave biologije. Predstavnici ovog udruženja pružili su veliku podršku odlukama Ljiljane Čolić.

Ministarstvo vera Republike Srbije povećalo je budžet za versku nastavu u 2007. godini i najavljuje aktivnosti za formalno izjednačavanje diploma verskih i klasičnih državnih škola.

Nakon još jedne promene vlasti u Srbiji, 2008. godine, političke partije koje su preuzele odgovornost za prosvetnu politiku, još uvek nisu formulisale buduće pravce razvoja obrazovanja. Za sada ne postoje zvanični podaci o stavovima novih političkih struktura prema pitanju kreacionizma u školama.

Nauka stvara slobodne ljude i perspektivno, tolerantno i moderno društvo. Ugrožavanje formiranja racionalnog (naučnog) pogleda na svet kod dece, svrstaće Srbiju u red malobrojnih evropskih država koje religijsko-konzervativnim vrednostima daju prednost u odnosu na vrednosti modernog sveta. Koalicija za sekularnu državu skreće pažnju javnosti Srbije na ove retrogradne tendencije u srpskom društvu.

6. Literatura

1. Robert Fuller: Naming the Antichrist: The History of an American Obsession. Oxford University Press, NY, 1995.

2. Joseph Rickaby: Scholasticism , Dodge Publishing Company, New York, 1908.

3. John Stuart Mill: Speech on Secular Education . Not delivered: written in 1849.

4. National Science Teachers Association (NSTA)Position Statement: The Teaching of Evolution . Arlington, VA, 2003.

5. Freeman S. And Herron J.C: Evolutionary Analysis. Pearson Education, Inc., Pearson Prentice Hall, U.S., 2004.

6. National Academy of Sciences (Institute of Medicine): Science, Evolution and Creationism. The National Academies Press, Washington, D.C. 2008.

7. Committee on Culture, Science and Education, Council of Europe: The dangers of creationism in education (Doc. 11375). 2007

8. Stephen Jay Gould: Nonoverlapping Magisteria. Natural History 106: 16-22, 1997.

9. Parliamentary Assembly, Council of Europe: The dangers of creationism in education (Resolution 1580). 2007

Koalicija za sekularnu državu, uredila Biljana Stojković

Izvor: Peščanik.net, 17.09.2011.

Comments are closed.